fbpx

Sve karte na sto - Maverick Viñales 2019 Personalni blog, peti Deo: Slava i pažnja

Završila se još jedna uzbudljiva Moto GP sezona, a sa odlaskom asova na zaslužen, ali kratak odmor, mi stižemo i do petog i poslednjeg ulazaska u ovu svet ličnih i otkrivajućih blogova o životu i postojanju vozača Monster Energy Yamaha tima, Maverika Vinjalesa. Ovog puta Španac govori o navijačima, slavi, medijima, pažnji i centru pažnje kao elitni sportista u motosportu...

Počeo sam osećati da sam bio deo nečeg “velikog” u prvoj godini klase 125 (sada Moto3), jer smo imali veliki klub fanova i oni su dolazili na gotovo svaku trku, i nisam mogao da verujem kad su me ti ljudi pratili do mesta poput Malezije i Australije! Bilo je zabavno biti deo toga. Lepo je što ljudi prepoznaju vaš posao i znaju kada vam ide dobro.

Bio sam prilično poznat kao dete u svom rodnom gradu Roses, jer sam uvek bio na otvorenom i igrao se na biciklima, a sa prijateljima sam radio lude stvari o kojima se posle prepričavalo. Imao sam dobre veštine! Čak sam se dobro snašao i u fudbalu i drugim sportovima. Mislim da je bila 2009. ili 2010. godina, kada sam se prvi put prepoznao u onome što radim na motociklu. Počeo sam sa pre-GP modelom i bio sam vrlo mali. Ali još me nije toliko zanimalo nešto što se zbivalo oko mene. Kada sam prešao u Svetski šampionat, tada je sve postalo veće, ozbiljnije. Moja prva godina bila je 2011. godina i ljudi su na ulici pitali za fotografisanje i autograme. Bilo je čudno. Ljudi bi vikali i na početku se nisam okretao jer nisam mislio da se meni obraćaju! Uvek sam se radovao upoznavanju ljudi. Ne bih bežao od toga.

Pažnja je pozitivna stvar, ali sigurno kada uskočite u MotoGP onda slava i sve ide drugim putem. Prelazi na drugi nivo.

Odlazimo na neke veoma velike i živahne promotivne događaje širom sveta i naučio sam da se prebacim u režim u kojem mislim da „samo ću uživati u tome koliko mogu“. Sigurno je da su putovanja i letenja zaista teška, i ne sviđaju mi se: vožnja u trajanju od tri sata, čekanje dva sata, a zatim u avionu. Jednom kada uđem u avion, tada pomislim: "U redu, ovo je ono što moram da uradim..." Možete to prihvatiti na način na koji mislite da će biti teško, ili možete pokušati da uživate u onome što jeste, a ja biram drugu opciju. Uživam u vremenu koje provodim sa fanovima, praveći fotografije i autograme i radeći stvari poput ludih video poruka gde moram da pričam na raznim drugim jezicima poput japanskog.

Napravim plan pre javnog govora, kako bih mogao da kontrolišem kako pristupam ljudima. Znam da su prve reči koje možete da kažete na nekom događaju, posebno one gde predstavljate tim, veoma važne. Tako da pažljivo gledam plan i vežbam šta ću reći. Učim više iz godine u godinu, a rekao bih da sam u 2019. godini bio bolji nego što sam bio u 2018. godini, kada je reč o govoru i znanju šta da kažem i kada. Lepo je videti da rečima možete puno toga promeniti.

Bio sam tako nervozan kad sam bio mlađi. Šesnaest, sedamnaest, osamnaest: govorio sam nula engleskog! Događaji su bili zaista teški, jer sam morao da zapamtim svaku reč i rečenicu! Čak i ako se pitanje završilo malo drugačije od scenarija, samo sam pratio rečenice koje sam zapamtio! Kako ostariš shvataš kako da se nosiš sa situacijama i naučiš male trikove. Kada razmišljam o sebi u prošlosti, shvatim koliko je napredak bio lep.

Svaka zemlja je različita u tome kako reaguju na nas i MotoGP. Mesto gde su navijači možda i najluđi je u Aziji. Vole vozače i ljude u timu; svako ko je povezan sa sportom. Takođe je lepo kod kuće u Španiji, jer ste upoznati sa ljudima. Pažnja i način na koji ona dolazi mogu biti tako različiti u svetu. Na primer, Japanci su super poštovani, ali vole da vam daju mnogo poklona! To je prilično smešno. Stvari poput memorija i izreka, i puno ljupkih igračaka. Ja volim Japan. Zemlja i narod su tako misteriozni.

Kad stvari ne idu dobro, tada je biti u očima javnosti sve teže. Znate da ne radite dobar posao zbog 'A, B ili C', a ljudi verovatno to ne znaju i sigurno to nije njihova greška, pa kada vam se obrate sa velikim osmehom, nije fer prenositi im neka loša osećanja. Žele da se fotkaju i pozdrave i to je to. Kad stavim kacigu, zaboravljam sve. Ne znam zašto, ali imam tu karakteristiku da mogu blokirati sve ostalo i potpuno se fokusirati na vožnju. Baš me briga za sve što se događa van mog motora, ali to je disciplina koju naučiš.

Obavio sam toliko intervjua od kada sam ušao u Svetsko prvenstvo, ali ne sećam se vremena kada sam se brinuo o jednom ili razmišljao “šta sam rekao?!” posle. Obično ako dođem do tačke u kojoj sam zbunjen oko onoga što želim da kažem, onda stanem i odvojim trenutak. Sigurno je bilo trenutaka kada sam javno govorio, a bio sam veoma ljut, i znam da nisam koristio prave reči na pravi način.

Generalno, novinari u MotoGP-u su vrlo pristojni i iskreni, i to je nešto što volimo u paddocku. Inače je lako stvoriti teške trenutke između vozača. Ali ja to ne vidim baš toliko. Reći ću da uglavnom volimo da se igramo zajedno: volimo „pokazati neke karte“ i uticati na protivnike. To je nešto što zaista volim i tokom godina sam naučio kako da ga koristim. Važno je raditi na tome. Iskreno, svaki vozač pokušava da pošalje poruku, a vi morate pokušati i pročitati „između“ tu poruku da biste znali šta ona zaista znači. Morate da pokušate i razumete svoje rivale i važno je znati kako se osećaju. Mislim da je dobro da to bude prirodno. Ako u izjavama medijima nemate šta da kažete, onda se samo držite svog generalnog plana.

Moram biti iskren i reći da ne predstavljam sam čin kada sam u javnosti; sve što kažem je ono što osećam. Ponekad mi je to donelo puno kritika. Ali ljudi koji me vole tada, vole me zbog onoga ko jesam. Siguran sam da će postojati deo moje karijere kada ću morati da budem glumac. Kad idemo na šampionat, znam da postoje reči koje bi mogle uterati strah rivalima ili oni koji pogrešno čitaju šta radimo ili kako se osećamo. Verujem da to vreme tek treba da dođe.

Trenutno u MotoGP-u imamo četiri domaće Grand Prix trke - Jerez, Catalunia, Aragon i Valencia - a to znači puno obožavalaca na stazi i u padoku. Uvek je tako lepo videti ljude koji vas prate i strastveni su oko onoga što radite. Kroz četiri dana postoje različiti trenuci za mene. Ponekad sam otvoreniji da zastanem i napravim fotografije, ali postoje drugi slučajevi kada sam zatvoreniji i fokusiran na posao. Obično se uvek trudim da se zaustavim, pogotovo kada navijači drže zastave sa vašim brojem ili nose majice. To je ustvari malo pravilo. Uvek ću se zaustaviti za fanove sa majicom ili detetom koji želi fotografiju ili autogram. Znam da ti ljudi cene te trenutke. Deca vas vide na televiziji sve vreme i to je malo drugačije za njih u odnosu na odraslu osobu ili stariju osobu koja zna da ne možete biti tamo čitav dan i da morate razmišljati o trci.

Van MotoGP-a, kod kuće u Andori, prilično je tiho. Tamo ima dosta Španaca, pa me svi prepoznaju, ali život je opušten. To je mirno "bekstvo". Ni u mom rodnom gradu to nije problem. Mogu da sednem na najbližem platou i nikoga zaista nije briga; Ja sam samo drugi momak iz grada. Uvek sam bio klinac koji diže bajs na zadnji točak po ulici... i nisam se zaista promenio.

vinales 02

Izvor: Monster Energy

Sports magazin 

Štampa