Iskoristili smo retku i ekskluzivnu priliku da oči u oči sa Valentinom Rosijem provedemo nekoliko minuta. Superstar auto-motosporta je u zgusnutom rasporedu obaveza tokom trkačkog vikenda pristao da odgovori na nekoliko pitanja koje nemaju dodirnih tačaka sa trenutnim rezultatima i Velikim nagradama, ali sve što je rekao na kraju je imalo veze sa jedinom stvari kojoj je posvetio život - moto-trkama...
On je superstar. Dilema odavno ne postoji, a svaki susret sa svetom koji je, praktično, nastao zahvaljujući njemu, to i potvrđuje. Ekipa magazina Sports dobila je priliku da se sredinom juna nađe na Velikoj nagradi Katalonije u okviru MotoGP šampionata, a najvažnija misija ogledala se u pokušaju da se nađe oči u oči sa jedinim od najvećih sportista u istoriji i zaokruži priču započetu početkom marta, kad se Valentino Rosi našao u našem prvom broju, povodom početka nove MotoGP sezone, a pre svega zbog činjenice da je u nju ušao kao čovek u petoj deceniji života. I to ne samo da učestvuje, već i da pokuša da pobedama dodatno popravi izuzetan bilans u karijeri koji je, očigledno, samo jedan od razloga njegove neverovatne popularnosti.
Da smo boravili na nekoj od trka u Italiji, možda bismo mogli i da razumemo da gotovo svi na tribinama koje primaju i preko stotinu hiljada duša gaje simpatije prema uvek nasmejanom „doktoru“. Ali, s obzirom da smo boravili u Kataloniji, na jednom od tri trkačka vikenda koji se voze na teritoriji Španije, bilo je pomalo neverovatno da smo upravo takvu sliku tamo i zatekli. Mnogo je Španaca došlo na trku u žutom, u Rosijevoj prepoznatljivoj boji, iako na „gridu“ postoje mnogi vozači iz njihove zemlje - ekstremno popularni i kvalitetni. Mark Markez, Horhe Lorenco, Maverik Vinjales, Aleks Rins... Samo su deo španske trkačke armije koja bi potencijalno mogla da ugrozi Rosijeve rezultate u budućnosti, posebno Markez, ali je veliko pitanje da li bi i slava mogla i u jednom trenutku da se izmeri na isti način. Možda, kad bi svi stali na jedan tas, preko puta kojeg bi bio sam Valentino.
Slika sa tribina bila je preseljena i u „padok“. Oni retki, par stotina njih, koji su dobili priliku da se među brojnim zvanicama nađu u društvu odabranih, izabrali su da satima stoje ispred „motorhouma“ Jamahe i Valentina Rosija, ne bi li dočekali da ga samo ugledaju svojim očima, a kamoli dodirnu, slikaju se, dobiju autogram. Jutro, podne, veče... Tokom četiri dana Velike nagrade Katalonije, samo na jednom mestu je uvek bila gužva i samo su dvojica radnika obezbeđenja imala ozbiljan posao. Ostali vozači mogu samo da budu ljubomorni na čoveka koji im je„izgradio“ sport kakav postoji danas kad je reč o popularnosti, ali verovatno nije daleko od istina da ima i onih koji ne bi bili u njegovoj koži...
Vreme Valentina Rosija potpuno je rasprodato. Svaki minut na trkačkom vikendu je ukalkulisan i ne postoji ni trenutak praznog hoda pošto su obaveze, jednostavno, ogromne. Tako je bilo i sa našim intervjuom. Zahvaljujući našem domaćinu, kompaniji Monster Energy, glavnom sponzoru trke, fabričkog tima Jamahe i samog Rosija, našli smo se među malobrojnim medijskim ekipama koje su u četvrtak popodne, kad vozači imaju najviše „slobodnog vremena“, dobili priliku da intervjuišu „doktora“. Scenario je, međutim, i tu postojao, pa su pitanja morala da se pošalju unapred, kako ne bi bilo nikakvog iznenađenja, a preporuka je bila da nemaju mnogo veze sa aktulenim dešavanjima na Velikim nagradama, s obzirom da Rosi na njih odgovara na konferencijama za štampu pre i posle trka, ili kvalifikacija.
Ovo je izbor pitanja i odgovora, iz kojeg lako možete da vidite da Valentino Rosi, u svojoj 41. godini i dalje živi dečački san i sve što radi ipak ima veze sa adrenalinskim sportom na dva točka.
Izvan motociklizma, kojeg sportistu bi uporedio sa tobom?
„Volim mnogo sve sportove, a veliki sam fanatik kad je u pitanju auto-moto sport. Generalno, pratim druge sportove i sportiste, ali je teško da ih uporedim sa sobom, možda zato što sam preterano optimističan. Ono što bih mogao da kažem, za koga mislim da je takođe optimista, je Rodžer Federer. Poznajem ga, osvojio je mnogo toga u karijeri, malo je mlađi od mene, ali je takođe star (osmeh), ali ima stav ‘ja to mogu, iako sam star’.”
Ko se bolje snalazi? MotoGP vozači u Formuli jedan ili F1 vozači u MotoGP?
„Za mene, deluje da su MotoGP vozači ipak bolji u trkačkim automobilima. Formula jedan je malo ekstremna, ali sa druge strane obrnuto je ipak teže pošto, generalno, kako rasteš ti (dobiješ priliku da) voziš automobil, čak iako nisi automobilski fanatik. Obrnuto je ipak teže. Ako nisi zaljubljenik u motocikle, teško da ćeš neki i da voziš. Zato mi se čini, na kraju, da se vozači motocikala mnogo bolje snalaze u trkačkim automobilima. To možda nije tačno u svakom slučaju, ali generalno je tako...“
Ako postoji neko mesto koje bi voleo da posetiš, a da to učiniš na motociklu, koje mesto bi to bilo?
„Koristim motocikl tokom leta u Italiji za transport, to zaista volim, ali nikad (na motociklu) nisam pravio duža putovanja. Možda (bih to učinio) u Australiji ili u Americi. Ali,nisam siguran da bih to učinio na motociklu. Za mene, on je više stvar oko performansi, ne oko putovanja. Za takve stvari, za mene su više veliki automobili.“
Kad se pripremaš na put za trkački vikend, koje su tri stvari koje nosiš sa sobom, a da nemaju direktne veze sa motociklizmom?
„To je jedna mala kornjača, igračka, poklon moje majke koju mi je dala pre moje prve trke na mini-motociklima, kad sam imao 10 godina. Ona je moja amajlija, uvek je nosim sa sobom. Druga stvar je muzika. Uvek slušam muziku tokom trkačkog vikenda, više pre samih treninga. Smeštena je na mom aj-podu. Treća stvar... (razmišljanje, okreće se ka asistentu, očima traži odgovor) To je to, samo dve! Nosim malu torbu sa sobom, ionako ne bi bilo mesta za druge stvari.“
Ovo je još jedan od odgovora kojeg je Valentino Rosi završio sa osmehom. Obaveze kao na traci, od kojih je sigurno veliki broj onih koji legendarnom motociklisti više ne prijaju, nisu promenile njegov karakter, pa je veliki profesionalac svaki sekund posvećen grupi novinara obavio onako kako treba da bude primer za sve sportiste - sa osmehom i ponekom doskočicom kako bi se razgalila atmosfera. Na početku, rukovao se sa svakim u prostoriji, novinara koji mu postavlja pitanje gleda direktno u oči kad odgovara, a svaki nalog PR menadžera, ako se uklapa u raspored, bez pogovora izvršava. Ljubaznost i poštovanje iskazivao je na svakom koraku, sve dok naš deo vremena nije bio gotov, kad je u milisekundi nestao iza paravana...
Ti si uzor milionima ljudi širom sveta, ali ko je tebi uzor kao vozači, ali i kao običnoj osobi? Ko te inspiriše?
„Kao trkač, ja sam veliki, veliki obožavalac Kevina Švanca. Odrastao sam prateći njegove trke,on je moj trkački heroj. Volim mnogo i Džeremija Mekgrata, zato što sam uvek pratio američki superkros šampionat. A što se tiče običnog života, to je moja porodica. Mnogo sam naučio od oca. Bio je motociklista, ali pratio sam i način kako živi, a imam veoma sličaj karakter kao moja majka. Dakle, moji roditelji.“
Šta Valentina Rosija čini srećnim ovih dana?
„Iskreno, moj život je u velikoj meri fokusiran na trke. Rezultat je najvažniji. Generalno, srećan sam zato što je i život oko mene takav, imam puno iskrenih prijatelja sa kojima sam zajedno odrastao, imam dobre odnose sa svojom porodicom, imam dva mlađa brata (jednog sa majčine, drugog sa očeve strane) sa kojim provodim puno vremena.. .Ali, u svakom slučaju, glavna stvar u mom životu su rezultati na trkama. Ako sam dobar, onda sam srećniji, a ako sam spor - onda nisam uopšte srećan (osmeh). Dakle - samo dobar rezultat!“
Tokom tvoje duge karijere, imao su mnogo rivala na stazi. Za koga bi mogao da kažeš da je najčvršći?
„Imao sam puno ozbiljnih protivnika u prvom delu moje karijere. Kad sam bio mlađi trkao sam se protiv (Lorisa) Kapirosija, (Setea) Đibernaua, posebno Maksa Bjađija, koji je bio jedan od mojih najvećih rivala. A zatim je usledio drugi deo karijere, gde se borim protiv mlađih, gde sam ja stariji. I oni su čvršći. Počevši sa (Kejsijem) Stonerom, (Danijem) Pedrosom, (Horheom) Lorencom, (Maverikom) Vinjalesom, Markom Markezom. Ali rekao bih (da su najčvršći) Lorenco, Markez i Stoner.“
Kad neko kaže ‘Jamaha’, šta je tvoja prva asocijacija?
„Kao prvo, osećam se kao Jamahin vozač. Zasigurno, moja najbolja trka karijere bila je prva trka sa Jamahom. Ali i pet-šest najvažnijih pobeda u karijeri zabeležio sam sa Jamahom. Dakle, za mene je najvažniji trenutak kad sam postao Jamahin vozač. Pobeđivao sam i sa Hondom, ali sam želeo da dokažem da mogu da pobeđujem i na drugom motociklu. To je sjajna priča od samog početka. Samo lepe uspomene...
FOTO: MONSTER ENERGY
