Malo je nedostajalo da Strahinja Pavlović, nekadašnji štoper Partizana, a sada prvotimac francuskog Monaka i reprezentativac naše države, danas bude vrhunski atletičar i juri norme za Svetska prvenstva! Iako je sa 11 godina već igrao fudbal za dve različite generacije u svom klubu, kao amater trčao je na krosu u rodnom Šapcu i odmah privukao pažnju atletskih trenera. Nakon toga, pored fudbala, počeo je tri puta nedeljno i sa atletskim treninzima u kojima je uživao. Danas iz perspektive uspešnog fudbalera Strahinja kaže da je atletika lep sport i odličan temelj za sve ostale. Prati atletiku i dalje sa velikom ljubavlju, pogotovo na velikim takmičenjima kao što će biti Svetsko atletsko prvenstvo u dvorani koje se u Beogradu održava od 18. do 20. marta, a omiljene discipline su mu 60 m prepone i štafeta.
“Atletika je u moj život ušla sasvim spontano, ali je i dalje volim i pratim. Baš mi je drago što će najbolji atletičari sveta doći u Beograd i predstaviti se našoj publici. Verujem i da će posle toga još više mladih ljudi početi da se bavi ovim sportom, da će im to biti motivacija. Što se mojih prvih koraka tiče, sećam se da sam imao 10 ili 11 godina, kada se u Šapcu na hipodromu održavao RTS kros. Ja tada nisam još uvek trenirao atletiku, ali pored velikog broja učesnika, dece i atletičara, uspeo sam da završim trku na drugom mestu. Moram da kažem da sam bio prvi sve do samog finiša, kada me je obišao jedan dečko u bukvalno poslednjih 30 metara. Tada su me zapazili treneri u Šapcu i tako sam zapravo počeo da treniram atletiku. Oni su znali da se neću takmičiti previše jer sam stalno imao utakmice, tada sam već igrao za dve generacije u Šapcu i nisam imao mnogo vremena, ali sam i pored toga tri puta nedeljno dolazio i na atletiku.”
Koje su to veštine koje ste izgradili tokom treniranja atletike za koje smatrate da su vama pomogle u fudbalu?
“Pre svega pravilno trčanje. Retko ko od samog početka kada krene da trenira neki sport zna pravilno da trči, tako da je to stvar koju sam tamo usavršio. Ja sam znao od samog početka da će fudbal biti moj glavni sport i želeo sam da postanem fudbaler, onda sam atletiku trenirao da bih usavršio stvari koje su mi potrebne za fudbal, ali sam naravno uživao tih godinu dana koliko sam je trenirao.”
Da li pamtite neki svoj rezultat iz vremena treniranja?
“Bilo je takmičenja na kojima sam osvajao i prvo mesto, ali taj RTS kros mi je ostao kao neki najdraži uspeh. Ja sam tamo došao kao potpuni autsajder. Imao sam pored sebe najbolje atletičare iz cele Srbije. Žao mi je što nisam uzeo i prvo mesto, ali zaista je bilo nerealno.”
Kada biste pravili paralelu između treninga koje ste imali kao mladi atletičar, a kasnije i kao mladi fudbaler koji su vam bili fizički zahtevniji?
“Oba sporta su veoma zahtevna, ali svaki na svoj način. U fudbalu ima mnogo tih kratkih sprinteva, promena kretanja. Dok je u atletici to malo drugačije. Tu se trči na duže staze. Fudbalu lopta daje dinamiku, dok u atletici moraš da budeš u glavi 100 odsto posvećen i jak da bi mogao svaki dan da trčiš i treniraš. Sećam se da je svaki moj atletski trening bio trčanje od 15 do 20 kilometara, to uopšte nije lako.”
Šta biste danas rekli deci i njihovim roditeljima zbog čega bi bilo dobro da treniraju atletiku?
“Meni je atletika mnogo pomogla. Ako se opredele da treniraju atletiku, za mene je to sjajan sport, jeste mnogo težak, nekada je i previše zahtevan psihički, ali je lep sport. Uvek bih je preporučio. Ja sam se od šeste godine odlučio za fudbal kao moj sport, ali sam atletiku izuzetno zavoleo i žao mi je što je nisam i duže trenirao, međitim bilo je nemoguće uskladiti sve.”
Da li vas danas i pored zavidne fudbalske karijere uhvati nostalgija kada gledate neko atletsko takmičenje?
“Uvek ispratim atletiku na velikim takmičenjima, pogotovo na Olimpijskim igrama. Zanimljive su mi sve trke sa preponama i štafete. Radujem se Svetskom prvenstvu u dvorani u Beogradu. Siguran sam da ćemo biti sjajni domaćini, a svim našim takmičarima želim mnogo uspeha.”
.jpg)
