Kada je Jonathan Rea prvi put kročio u padok svetskog šampionata 2008. godine, da bi se takmičio u svojoj debitantskoj sezoni u tadašnjoj World Supersport kategoriji, malo je ko mogao pretpostaviti kakav će uticaj na svetski motociklizam imati momak iz Severne Irske - 14 sezona, 100 (i više) pobeda, šest uzastopnih titula; Da li je jedan od najboljih ikad? Vrlo moguće…
Na prvoj trci ove sezone u Španiji, u Aragonu, Rea je ponovo progurao granice, izborivši stotu pobedu u karijeri. Tako je postao prvi vozač u istoriji svetskog Superbajka koji je nanizao trocifren broj pobeda i pridružio se elitnoj grupi vozača koji su zabeležili preko 100 pobeda na svetskom nivou - uključujući Đakoma Agostinija i Valentina Rosija.
„Stigao sam do 100 pobeda, a to je urađeno uz mnogo napornog rada. Tokom van sezone Kawasaki je pripremio novi motor i uspeli smo da napravimo iskorak. Takođe, pre sezone sam jako puno radio na sebi i znam da sam napredovao u svim oblastima”, rekao je Rea posle istorijske pobede.
Da biste razumeli šta je sve potrebno za postizanje ovog izvanrednog niza rezultata, potrebno je da bolje pogledate čoveka na mašini. Jer postoji zanimljiva podela ličnosti sa Reom - koji sada nosi priznanje „najuspešnijeg vozača u WSBK istoriji“.
U bilo kom trenutku, kada 34-godišnjak ne visi sa svog vrištećeg Ninja ZX10RR superbajka na skoro 320 km/h, on odiše potpunom smirenošću; više voli da razgovara o kući, porodici, moto-krosu ili čak biciklizmu umesto o svojim podvizima na stazi sa fabričkim timom Kavasakija.
Tek kad se pred trku spusti vizir, Rea oslobađa svoj talenat i neumoljivo se fokusira na takmičenje sa tačnom tačkom. Čim siđe sa motocikla, ponovo postaje opušteni JR… To je znak je pravog šampiona.
Šta više, on čini da sve to izgleda suviše lako.
„Puno se digla buka kada sam pretekao Karla Fogertija na večitoj listi“, nastavlja Rea. „Mislim da je tada imao 59 pobeda - i pretekao sam ga u Brnu 2018. Godine. Tada je prilično velika stvar bila postizanje 60 pobeda. A, sada - samo nekoliko sezona kasnije - govoriti o 100 pobeda –to je mentalno ludilo!“
S obzirom na ono što ste postigli, da li su rekordi nešto o čemu razmišljate kao vozač - ili je to nešto čime se svi ljudi koji nisu van staze više bave?
“Svaka pobeda u trci je posebna i nikada nisam bio statističar, ali kada sam se približavao 100. pobedi, to je bio veliki cilj. To je tako kul broj i prekretnica u karijeri. Veoma sam ponosan na to. Nismo imali sreće na zimskim testovima sa lošim vremenskim uslovima, ali moj tim ništa nije prepuštao slučaju i pojavio se na svakom testu. Reorganizovali su i preuredili stvari tako ogromne zahvaljujući svom osoblju. Ne samo menadžment, već i svi mehaničari i njihove porodice zbog podnošenja ove žrtve. Uvek će se naći neko ko dođe u drugoj generaciji i bude bolji. Samo se trudim da budem što konkurentniji i uživam. To je dovoljno - više od statistike.“
Šta je bilo slađe, vaša prva ili poslednja pobeda i zašto?
“Mislim da je prvi uspeh bio najveći, da bih se istakao, iskreno. Kada dođete do trke na nivou šampiona, uopšteno govoreći, zaslužujete da budete tamo jer ste dobri. Ali osim toga, jedini način da se potvrdi potencijal je pobeda u trkama. Uvek postoji veliki pritisak na vas da to učinite, a kada se to konačno dogodi, to je magično. Bila mi je 2009. godina u Misanu i nekako se sećam kao da je bila juče! Imao sam odličnu borbu sa dva vozača Dukatija, a takođe sam izašao na prvo mesto u svojoj početničkoj sezoni Superbajk trka. Teško je zapamtiti svakog - ali svi imaju isti osećaj kada pređete cilj i ugledate kariranu zastavu. To ne postaje ništa manje uzbudljivo, to je sigurno.“
Postizanje 100 pobeda je sigurno neka vrsta orijentacije...
„Iskreno, sigurno je mnogo lakše to postići sada kada imamo tri trke vikendom. Ako ne lakše - onda potencijalno brže da biste mogli da zabeležite toliko pobeda. Nije da se udaram u prsa zbog toga - ali prepoznajem da je prilika za dobijanje ovih rekorda veća sada kada imamo više trka svakog vikenda.”
Postoji li tajna ponovljivosti u uspehu? Ili može postati nešto poput opsesije?
“Da, može postati opsesivno - i jeste! Iz iskustva sam naučio da to usmerim na pravi način. Opsesija može biti nezdrava i zdrava, u zavisnosti od toga na koji način to koristite. Rano u karijeri, kada sam počeo da pobeđujem - opsedao bih se prehranom i treningom. To mi je bila jedina svrha postojanja. Nakon što sam dobio decu, postoji neka veća slika o životu, pa sam čak postao lakši sa sobom. To zaista znači da mogu mnogo lakše da upravljam opsesijom i željom za uspehom. Samo vam pomera prioritete. Kada prvi put pobedite, emocionalni uticaj je ogroman, ali kako vreme prolazi, sa svakom pobedom možete se fokusirati na sledeću trku. Čudan je aspekt ličnosti - gotovo kao da uticaj pobede više ne tone. Na neki način mislim da neće dok ne prestanem da se trkam.”
Povećava li se pritisak na sebe i spolja sa rezultatima?
“Ne pritisak kao takav. Zaista ne osećam pritisak, jer sam sada u tako sjajnom okruženju u Kawasakiju. Naravno da ponekad postane teško - posebno kada stvari ne idu kako treba. Kada vozite apsolutno na granici, rizikujete sve, ali i dalje pokušavate da pronađete desetinke sekunde - i dalje morate biti brži! Ali kada sve to razbijete, plaćeno vam je da odete tamo i postignete rezultate, a takođe prodajete i motore. Niste samo zato što ste dobar brzi vozač - to je zapravo posao. Ali tim stvara tako lepu atmosferu da vas na neki način štiti od svega toga. Moj šef posade - Pere Riba - imam odlične odnose s njim. I osećam se prilično srećno što je pomogao da se stvori porodični osećaj u timu. Ni na koji način nisam prazna glava, ali nisam sklon da se zadržavam na mislima, osećanjima ili emocionalnom aspektu. Spavam odlično i mogu bukvalno da izađem iz garaže i da ne razmišljam o motorima dok se sledeći put ne vratim; bilo da je to dobar ili loš dan. Mislim da je to dobra snaga.”
Smeta li vam promena percepcije kod konkurenata, kako se broj pobeda povećava?
“Da, malo. Promena propisa bila je velika stvar, jer je naš motocikl bio mnogo konkurentniji u prošlosti, kada su svi proizvođači mogli da imaju otvoreno podešavanje. Mogli bismo imati zaista obrtni motor i postići veliku snagu u širokom opsegu. Dakle, kada su organizatori doneli ograničenja broja obrtaja u 2018. godini - u stvari smo imali najmanje iz bilo kog od timova, u ropsegu od 14.100 o/min kao maksimalno ograničenje. To mi je zaista dalo toliko motiva za pobedu jer sam se osećao kao da je to „anti-Kavasaki pravilo“ ako želite, a to nije bilo u redu! Tako često kada se percepcija promeni ili izazovi nastanu, jednostavno sam više motivisan da pobedim.”
Da li biste dugoročno uzeli u obzir odlazak iz WSBK-a? Niko vam ne bi zamerio što sada vidite WSBK kao solidno odjavljen...
“To bi sada moralo biti nešto što mi je zaista zapalilo vatru, jer mi je u Superbajk okruženju postalo zaista ugodno. Zaista uživam i što je najvažnije, mogu da imam motor koji je konkurentan i sposoban za pobedu u trkama. To je na kraju ono što me zaista pokreće. Pobeđujem od svoje šeste godine u motokrosu od 50 kubika. Da bih razmotrio nešto drugo - poput MotoGP-a na primer - trebalo bi da imam nešto konkretno, poput fabričke vožnje, a to se nikada nije ostvarilo. Plus sa 33 godine, čak i ako osvojim još svetskih titula, mislim da ta prilika neće doći sada - ne postajem mlađi. Mislim da moram da se suočim sa tim da je Superbajk moj svet i zaista sam zadovoljan s tim. Što se tiče života posle trka - imam dvoje male dece, tako da bih mogao da završim kao tata za motokros, ili tata sa fudbalske strane ili bilo šta drugo. Ali u ovoj fazi svog života mislim da je Superbajk mesto gde pripadam!”
