fbpx

Za nacionalni tim se igra srcem. Borbenije nego ikad, srčanije nego u klubu, želja je bar za nijansu izraženija dok nosite državni grb i zastavu na dresu - kada ste u bojama Srbije. Srcem svim! Ako je neko to toliko puta dokazao, onda su naše košarkašice. Srce šampiona "tuče" u njihovim grudima i postoji nešto što je ispred samog rezultata.

Možda nisu na evropskom tronu kao 2015. godine, već neki stepenik niže, ali... Malo koja reprezentacija može da se meri po voljnom momentu sa "kraljicama", to je ono na čemu Marina Maljković kao rođena pobednica insistira. Neke pobede su često vrednije od onih koje se tako apriori nazivaju.
Kako drugačije objasniti to što je Ana Dabović igrala polufinale sa slomljenom kosti šake leve ruke!?
Dakle - moć želje i volja jača od drugih! Jer, sigurno bi 99% sportista reklo: "Selektorka, slomila sam šaku, ne mogu". Ne, Anino srce bilo je jače od svega i izašla je da igra, da pomogne timu. To su naše devojke - tim sa velikim "t" u pravom smislu te reči.
Jelena kapiten Bruks (poznatija pod devojačkim prezimenom Milovanović) igrala je tri meseca posle porođaja. Ana sa slomljenom rukom, Sonja Petrović iako uvek rizikuje nove povrede usled enormne ranije potrošnje i povreda, Dajana Butulija se vratila iz reprezentativne penzije, Nevena Jovanović i Sađa Čađo uvek su podizale energiju do krova hale. I sve ostale - zato što vole Srbiju! "Kraljice“ su na sebi svojstven način još jednom oduševile naciju.
Doživele su samo jedan poraz na Evropskom prvenstvu, od uvek kobne Španije, u polufinalu. Za manje od 24 sata su se izdigle, skupile i suze zamenile osmesima.
Deklasirale su Veliku Britaniju 81:55 za bronzanu medalju i još jedan dokaz da im je mesto u evropskom i svetskom vrhu.
Sonja je otkrila jedan od najvažnijih činioca novog uspeha – vera. Vera koju je Marina Maljković pokazala izabranicama odmah posle polufinala. Kao drugi faktor istakla je međusobno podržavanje. Čak i kada sama u sebe možda nije verovala kako je istakla. Sve to, uz karakterističnu borbenost, krunisano je osvajanjem trećeg mesta na Eurobasketu.
“Nikada nismo imale zdraviju atmosferu, uvek smo se podržavale i verovale jedna u drugu. I kada je bilo najteže i kada možda lično poklekneš, jedna drugu smo dizale. Zato smo uspele da dođemo do rezultata. Mislim da nas je Marina baš osokolila odmah posle polufinala. Kad ona pokaže veru u nas, to nama mnogo znači, jer to i ne radi baš često. Stvarno bih istakla i ponovila, toliko podržavamo jedna drugu. Iskreno, verujem da nisam imala ovakve saigračice pored sebe, ne bih uspela mentalno da se vratim da igram. Nikad veće hvala što su verovale u mene i kada ja nisam”, poruka je Sonje Petrović.
Faktor Marine Maljković više je nego očigledan. Ima evropsko zlato i bronzu, kao i olimpijsku bronzu. Sve to u samo pet godina na klupi Srbije.  
“Ne poredim sa drugim medaljama. Ova bronza meni ima potpuno jednaki sjaj, težinu, vrednost kao i dva prethodna odličja. Prošle smo kroz baš težak period, a one su se sve vreme držale zajedno, u svim utakmicama pokazale da su tim. Da nije bilo tako, ne bi bile ni blizu ovoga”, istakla je Marina Maljković.
Posle Rija povukla se sa mesta selektorka, ali novi poziv Srbije nije mogla da odbije. I u takvom razmišljanju takođe leži ključ uspeha.
“Кada sam se vratila, znala sam koliko će to teško da bude. Mučenja, težine, pripreme, vratiti celu tu priču na pravi kolosek, ali… I tad sam rekla, a i sad, nisam mnogo razmišljala. Ovo je moja zemlja, ona me je tražila. Na kraju sam donela pravu odluku. Samo sam pomislila da moraš da uradiš sve što je potrebno, najiskrenije govorim iz srca, ako si ti potreban svojoj zemlji u Areni na 200 metara od kuće, po cenu čega god. To su sve stvari sa kojima ljudi koji postižu rezultate žive svaki dan. Ipak je nit između mene i ove generacije posebna”, poručila je trofejni stručnjak.
Do nekog novog okupljanja, u februaru sledeće godine, na putu ka Olimpijskim igrama 2020. Jer, Marina sigurno zna kako do Tokija!

Foto: Starsport

Sports magazin 

Štampa