fbpx

Šest noći i sedam dana delilo je Đoana Mira od prve pobede u MotoGP-u u Valensiji koja je učvrstila njegovo vođstvo u svetskom prvenstvu do sledeće nedelje na istoj stazi na kojoj će osvojiti titulu svetskog prvaka u MotoGP-u 2020. godine. Kako je 23-godišnji Španac pristupio najvažnijem događaju u svojoj karijeri, sposobnom da promeni život kao vozač i kao čovek? Kako vizualizovati tako posebnu nedelju koja ga je odvojila od dugo očekivanog sna? Vozač Suzukija uživao je u svakom trenutku sa stavom koji ga čini posebnim u savršenoj kombinaciji posvećenosti i normalnosti.

„Nije bilo nagona, ali celo moje telo je uložilo napor da ostvarim svoj san u nedelju u Valensiji, bez odlaganja za poslednju trku u Portimau “, priznaje Mir uz osmeh, potvrđujući svoju unutrašnju vedrinu. „To nije bila opsesija, već stalna misao. Pored konkurencije na stazi, postoji i tekuća bitka sa nevidljivim rivalom, korona virusom, koja troši mnogo energije. Želeo sam da okončam bitku za titulu u Španiji, umesto da čekam još jednu nedelju. “Da bismo osvojili titulu ne moramo da radimo ništa drugačije od onoga što smo radili do sada“, ponavljao sam sebi, ali lakše je bilo reći nego učiniti, jer je uvek komplikovano. Dobro se sećam šta mi je trebalo da osvojim Moto3 titulu 2017. Godine. Propustio sam prvu „meč-loptu” u Japanu i nisam želeo da ponovim te senzacije. Sada kada imam iskustva, obraćam pažnju na svaki detalj.”

Njegov stav ga karakteriše od prvih koraka na dva točka; s nogama na zemlji i očima zagledanim u san pred sobom.

„Ako nastavimo da radimo sve kao i do sada, ne moramo da brinemo. Moramo obratiti pažnju na sve detalje”, ovo je bila moja mantra, ali unutrašnja vedrina potiče iz svesti da na kraju...Ako pobedimo, biće fantastično. Ali ako ne pobedimo, i to je ok “.

Pritisak?

„Sigurno da smo pod pritiskom. To je konstantno za profesionalne sportiste, ne samo tokom trkačkog vikenda, ali to je dobar pritisak. Pravi pritisak je nešto drugo; to je nagon roditelja koji se bore da kući donesu pristojnu platu u ovoj posebno teškoj ekonomskoj situaciji pogođenoj pandemijom, ili strah onih koji se u bolnici bore sa kovidom “.

Svetsko prvenstvo 2020. godine u MotoGP-u je godina nekih novih klinaca. Na početku sezone, niko se ne bi kladio na vozača Suzukija koji vozi svoju drugu MotoGP, a tek petu sezonu u GP šampionatima uopšte.

Ali ko je ovaj visoki i nasmejani momak koji se pridružio GP šampionatima 2016. godine, osvojio Moto3 svetsku titulu 2017. pobedivši u 10 trka i debitovao u MotoGP-u 2019. godine sa fabričkim Suzukijem nakon samo godinu dana u Moto2. Ko je Đoan Mir, 23-godišnji momak sa Majorke, pozvan da nastavi ostavštinu Kevina Švanca i Kenija Robertsa juniora, poslednja dva osvajača svetske titule sa Suzukijem 1993. i 2000. godine?

U FOKUSU Joan Mir 02

Uspon zvezde - od surfovanja i škole vožnje, do vatrenog krštenja na GP stazi

Đoan Mir rođen je 1997. godine u Palma de Majorci. Njegov otac Huan imao je prodavnicu  skejtbordova i daski za surfovanje, dok je majka Ana bila dizajner enterijera. Detinjstvo je proveo poput kalifornijskog dečaka uživajući u suncu, moru i daskama, prvi put sedajući na motocikl tek sa 6 godina, što je po današnjim standardima prilično kasno. Strast prema brzini i motociklima potiče od njegovog ujaka Đoana Pereljoe, strastvenog džet-ski vozača, i vozača u španskom prvenstvu CEV.

Kao i kod svih ambicioznih vozača na ostrvu, sudbina mladog Đona bila je da sretne Čiča Lorenca – Horehovog oca, koji se dobro seća toplog i sunčanog dana od pre 13 godina, kad su se otac i sin Mir pojavili u njegovoj školi na Majorci. Đoanu je to bilo prvo iskustvo, ali je odmah pokazao urođeni talent za vožnju motocikla, isti kao i za izbegavanje ozbiljne discipline potrebne u ovoj školi. Dok su druga deca ozbiljno shvatala činjenicu da su trenirala da bi postala vozači, Đoan je samo želeo da se zabavi. „Voleo sam da vozim, ali još nisam razmišljao da postanem profesionalni vozač, nisam to shvatao previše ozbiljno, za mene je bilo važnije jednostavno uživati u vožnji“, kaže Đoan.

U Čičovoj školi je izdržao samo dve godine. Iznenađujuće, zamolio je porodicu da mu obezbedi ličnog trenera, jer je želeo nešto više, nešto drugo. Već 2009. godine, Đoan Mir je imao svog idola: Valentina Rosija.

Uz podršku Danija Vadilja, porodičnog prijatelja i predstavnika Balearskog moto saveza, Đoan je startovao u Balearskom šampionatu pre nego što je počeo da se takmiči u CEV.

„Sećam se tih dana, bilo je nagona za pobedom na nacionalnom prvenstvu, jer moja porodica nije mogla da plati 200.000 ili 300.000 evra da bih mogao da se takmičim“, priznaje Mir. „To je bio pravi pritisak, ne ovo sada. To je bilo vreme kada sam naučio da se brzo prilagodim novom motociklu, svake godine drugom, jer sam znao da je za mene, ako ne pobedim, igra završena. Nikada nisam vozio isti motocikl dve sezone zaredom, izuzetak su samo ove dve godine u Suzukiju!”.

Mir je tada privukao pažnju Paka Sančeza, menadžera Maverika Vinjalesa. Prekretnica njegove karijere bila je wild card u Le Manu 2015. godine. Nepoznanice su bile poput planina za 17-godišnjeg dečaka sa Majorke: prvo je bio u Mančedo timu, sa najmanjim budžetom u prvenstvu , drugo, nije poznavao francusku stazu, treće - znao je da je ovo njegova šansa i da se takva prilika ne ukazuje dvaput.

„Propustio sam nekoliko treninga, jer je motor uvek bio u kvaru i mehaničari su to morali da poprave, pa sam uskočio u trku praktično ne poznajući stazu. Sećam se da sam morao da pratim vozače ispred sebe i brojao sam u sebi „jedan, dva, tri“ pre nego što bih zakočio za njima“, otkrio je Đoan jednom prilikom.

Te nedelje napravio je impresivan povratak, a kada je konačno poveo tokom trke, srušio se jer nije poznavao stazu. Kad je stigao do boksa, plakao je kao dete jer je mislio da je njegov san gotov. Ipak, primetio ga je Kristijan Lundberg iz Leopard Rejsinga, koji mu je dao ponudu za sledeću godinu da debituje u svetskom šampionatu Moto3…

- kraj prvog dela –

Izvor: Monster Energy

Štampa