fbpx

Ne sećam se Selin Dion, mada mi kažu da je spektakularno pevala o moći snova. Kažu, takođe, da je dovoljno da pogledate kroz prozor i da vam tek odsanjan san ispari iz sećanja. Snovi su rezervoar budućnosti, a neki vremenski prozori, koliko god bili veliki, ne uspevaju da ih izbrišu.

Piše: Uroš Jovičić

Nevažno je da li ste – poput pisca ovih redova – svoju olimpijsku premijeru doživeli uz Niki Vebster, tananu plavu devojčicu iz Sidneja i njenu pesmu o svetskoj harmoniji, uz Saru Brajtman i Hozea Karerasa, uz crvenu armiju ili Mister Bina. San koji tog trenutka počne, nikada se ne završava, čak ni onda kada biva dosanjan.

Hiperprodukcija sportskih sadržaja – fudbalska sezona koja se završava 20 dana nakon otpočinjanja nove, veoma naporni i zgusnuti kalendari u brojnim sportskim disciplinama, mreža teniskih tunira (ponekad se čini da ih ima više desetina hiljada) – učinila je da neka nadmetanja izgube svoju draž.

Ne i Olimpijske igre.

Zbog četvorogodišnjeg ritma organizovanja, zbog dve sedmice koje kipe duelima najvećih sportista toga doba, zbog mitološke vrednosti i najstvarnijeg otelotvorenja čovekove potrebe da bude bolji od sebe.

Zbog svega toga i ni zbog čega tačno.

Olimpijske igre su najprestižniji sportski događaj na planeti i za sebe vezuju i u sebe učitavaju kompletan društveni kontekst. One su uzrok i posledica meke moći u međunarodnim odnosima, početak i kraj sportskih karijera, ishodište za čitav pređeni put.

Kada je taj put dugačak četiri teške godine, ono što se na njegovom kraju nađe, nagrada je samo po sebi.

Do narednih Olimpijskih igara ostalo je tačno godinu dana. Proći će 365 dana do trenutka u kojem će neki novi klinci imati svoju olimpijsku premijeru sa nekom novom muzičkom zvezdom, tokom spektakularnog otvaranja u Tokiju.

A ko bi mogao da bude njihovo najlepše sećanje na prve Olimpijske igre? I koliko će srpskih sportista učestvovati? Hoće li se zaljubiti u plivanje zbog Anje Crevar ili će pojuriti u najbližu streljanu zbog Zorane Arunović? Ko bi mogao da osvoji medalju?

I kako se dostižu ti vrhovi ledenih bregova?

O tome ćete na ovom mestu čitati svakog četvrtka, naredne 52 sedmice. U intervjuima, ličnim blogovima, sećanjima.

Red je da odbrojavanje krenemo najlepšim sećanjem vašeg slovoslagača. Ne, nije to Niki Vebster, iako je bila lepša i od Gorana Vujevića i od Ivana Miljkovića i od Vanje Grbića. Zbog njih u plavim dresovima su bebe navikle da se bude između četiri i pet sati izjutra - pred početak meča, zbog njih su ulice ostajale neočišćene dok se na zagrle u sredini polja sa svoje strane mreže, zbog njih je nada postala vera, a vera radost.

Jedan od njih – onaj što je preskakao reklame i tako preskakao sve društveno-političke probleme, onaj koji je ispršen stajao pred svima skupljajući u grudima vazduh čitave nacije koja je ostala bez daha, da Vanja, u pravu ste – rekao je da olimpijski šampion nije zlatna medalja.

“Olimpijski šampion je način života”. Prelepo.

Olimpijski šampion je i san.

Zajednički san svih onih koji sanjaju da će u svečanim odelima, pod zastavom svoje zemlje prošetati počasni krug na otvaranju, onih koji su takav krug već napravili i onih koji su svesni da nikada neće.

Olimpijski san počinje kad čujete neku svoju Niki Vebster, a ne završava se nikada. Čak ni onda kada biva dosanjan.

Preostali, jednogodišnji put do Tokija, proći ćemo zajedno.

Ne menjajte rezervoar za snove i budućnost.

Na pravom ste mestu.

Foto: Christopher Jue/Getty Images for OMEGA
(Na slici je sat za odbrojavanje koji je postavljen 24. jula na najveću železničku stanicu u Tokiju)

Sports magazin

Štampa