fbpx

U čučnju, neumoljivog pogleda, s istaknutim žilama na vartu i oštrom reakcijom dok je “turirao” svoj MotoGP motocikl koji razvija 360 km/h, Cal Crutchlow je jednostavan i 'staromodan' 33-godišnji trkač.

 

Crutchlow je osvojio mnogo toga u šampionatima u kojima se takmičio. Od svetskog Supersporta (gde je bio svetski prvak), BSB, WorldSBK do MotoGP-a. Oseća tempo takmičenja na elitnom nivou već gotovo petnaest godina. Kako izgleda živeti na taj način?

Morate li se naviknuti na brzinu? Deset meseci u godini provodite trkajući se, vežbajući, kvalifikujući se i testirajući, a zatim imate dvomesečni vansezonski „black-out“ u kom takoreći ni ne vidite Grand Prix motor. Kakvi su ti prvi krugovi na 330km/h?

“Čudno je kako se sve brzo vraća jer ste imali dva meseca bez prave brzine i onda uvek idemo u Maleziju na prvi test. U prvom krugu idemo 330 km/h gotovo trenutno. Osećaj je kao biti na toboganu. Ali u roku od tri kruga više ništa ne osećate. Nakon prvog dana, možete se požaliti da je motor previše moćan ili prebrz i da vam se oči neće prilagoditi brzini, ali kad se naviknete na to već drugi krug vam motor nije dovoljno brz! Uvek želimo više snage. Na kalendaru je verovatno samo jedno mesto na kom ne želimo veću brzinu, a to je Mugello, jer postoji skok na kraju pravca! Postoji studija - i mislim da je to istina iz mog iskustva - da postoji mala razlika u percepciji od 200km/h do 400km/h. Odradio sam TT paradu i osećaj je puno gori nego voziti ovde u MotoGP-u, jer sve leti tako brzo u tom 'tunelu vida', dok su ovde stvari daleko i taj efekat ne osećate: mozak to nekako ne primećuje. Ubrzanje do 200km/h je gde stvarno dobijate g-sile. To nema toliko uticaja na vaše telo kada ste nataknuti unutra, ali vas udari kad izađete iz ugla i zbog drugih faktora poput vetra.”

Postoje li trenuci kada vam to još uvek oduzima dah?

“Ne, ne stvarno. Tako je normalno ići tom brzinom. Ljudi misle da smo ludi. Misle da je brzina luda. Ako ne želite ići tako brzo, šefovi timova će uvek naći nekoga ko to zna. Ponekad kažemo da je MotoGP malo prebrz - kad budete pet puta u pravcu nizvodno - a na mnogim mestima sada idemo 330 km/h može se osećati ta velika brzina.”

Imate li više osećaja za to kada vidite videozapise ili fotografije sebe?

“Ne vidim brzinu... Za mene je više reč o tome da ne volim svoj stil vožnje! Uvek ste kritični prema sebi i uvek pokušavate da se poboljšate. Čak i kad pobeđujete u trkama mislite da "to ne izgleda dobro" ili "zašto to nisam učinio tamo?" ili "zašto nisam tamo bolje reagovao?" Uvek je to kako ući u krivinu kako kočiti, koliki ste nagibni ugao imali, vaše linije, ali gledanje na TV-u toliko je različito od onoga što osećate na motoru. Kad se vozite, tada nešto što se čini velikim izgleda tako malo na slikama. Naš nivo rizika: mali je momenat koji čini razliku, tako da se nešto što na ekranu izgleda kao mali trenutak može zapravo učiniti ogromnu razliku.”

Obožavate biciklizam i, iako su to još uvek dva točka, čini se da je to prilični kontrast brzini svega...

“Obožavam da vozim bicikl. Puno više od vožnje motociklom. Ljudi će ovaj komentar smatrati čudnim, ali zapravo ne volim da vozim motocikle! Obožavam svoj posao, volim trke i konkurentnost u njemu i pokušaj poboljšanja, ali ne uživam u motociklima. Mislim da ću nakon karijere voleti da mogu lagano da se vozam po planinama ili nešto slično. Ovde smo toliko ograničeni, a ti uvek pokušavaš uloviti taj dodatni centimetar. To je tako teško. Naravno, kad pobeđujete i nalazite se u toj zoni volite to, ali većinu vremena je to teško. Volim ono što radim... Ali nemam motocikl izvan takmičenja. Da sada vozim bilo koji drugi motocikl, bio bi to skuter. Shvatam 100% zašto ljudi vole da voze, nemojte me krivo shvatiti, sloboda, uzbuđenje i osmeh koji vam pruža. Sport je vrlo zabavan, ali stalno ste "na tome". Ne možete lagano se voziti u MotoGP-u. Svi koji voze voleli bi da provedu jedan dan na mom motoru, ali to je zato što ne moraju raditi i nastojati izvući poslednju desetinku. Volim svoj posao i volim trke, ali teško je reći da volite svaki trenutak toga. Nalazim se u trenutku kada se osećam brzo i očito sam dovoljno brz da se mogu svrstati među neke od najbržih na svetu. Apsolutno mogu prihvatiti da ako nisam pobedio onda sam dao svoj maksimum iz nedelje u nedelju. Nikad ne odustajem. Uvek ću pokušavati i to je moj stil. Nisam baš najdarovitiji - nisam izuzetan - ali znam da dobro vozim motocikl. Pokušavam.”

Je li zadržavanje nečega poput biciklizma pokušaj bega od pritiska pokušavajući da pronađeš desetine sekunde?

“Motivaciju dobijam iz treninga na svom biciklu, ali sviđa mi se jer je toliko sporije od trkanja. Ljudi trče, a ja ne mogu. Ljudi voze druge motocikle, a ja sam to pokušao prethodnih godina, ali nije mi uspelo. Nije me učinilo preciznijim ili bržim, a i nisam baš dobar u motokrosu ili off-roadu. Mogu da vozim svoj bicikl i stvoren sam za njega. Ako bih trenirao posebno za to, mogao bih dostići jako dobar nivo. Guraću svoj bicikl do krajnjih granica i puno mojih prijatelja i neki profesionalci će pitati „zašto toliko jako forsiraš sve vreme?“, ali to sam samo ja. Ne vidim smisla da sednem na bicikl i lagano se vozim uokolo. Mogu se penjati, ali nisam penjač. Uživam u spokoju uspona jer je sporiji. Svi vole silazak! Ne žudim za brzinom na biciklu, ali znam da kada idem dobro na biciklu onda ću i ovde biti dobar.”

Kako to?

“Sve je u vašoj glavi. Ako ste loši na svom biciklu, onda uđete u vikend razmišljajući "zašto sam bio loš?", Isto je i za ostale [MotoGP] ljude koji voze motocross ili idu na supermoto ili pitbikes i ne mogu postići svoje vreme.”

Je li ikad bilo trkačkog motora koji te je "zeznuo"? Koji te je iznenadio ili malo uznemirio?

“Ne, ne baš, ali staze… Da. Postoje slučajevi kad siđete s motora i pomislite "ufff, to je bilo brzo". Mugello je opet ona kod koje kasnije pomislite "to je neverovatno". Mesta poput Jereza i krivina 7 i 8; prolazimo tamo brzinom koju ne možete zamisliti. Sećam se da sam razmišljao "kako to izvesti?" Ali isto tako negde poput staze u Barseloni imaš osećaj kao da se lagano vozikaš, iako još uvek stvarno ideš brzo.”

Kada se setite svojih Supersport dana da li je to bila kao šetnja parkom uporedno ili je brzina relativna?

“Voleo sam da vozim Supersport. Ne smatram da je jednostavno voziti motor: fizički ili psihički. Mnogi drugi će to možda smatrati puno lakšim. U Supersportu sam se osećao dobro, ugodno i mirno, a na MotoGP motoru se ne osećam tako.”

Je li istina kliše da vas ovaj opasni sport i uključeni rizici čine življim?

“Adrenalin koji dobijete od trkanja je neverovatan. Neki bi mogli reći da ste adrenalinski narkoman. Dobijam 'šut' trkanjem i nemam želju da skačem iz aviona ili da radim bilo šta drugo rizično. Mislim da dobijate dosta s trkama. Mrzim rollercoastere i sva ta druga uzbuđenja. Mrzim brze automobile.”

Imaš još godinu dana u MotoGP-u. Ali hoćete li ti na kraju ipak nedostajati?

“O da. Sigurno. Postoje trenuci u vašoj karijeri kada pomislite "ovo mi nikada neće nedostajati..", ali duboko u sebi znate da hoće. Neće mi nedostajati politika ni status da sam "motoGP vozač", jer nisam u tome zato i nije da ne cenim svoje postignuće time što to govorim. Nedostajaće mi ekipa, motocikl, brzina i konkurentnost. I pokušaj da poboljšaš sebe.”

Foto: Monster Energy

Štampa