fbpx

Prvo sećanje Casey Currija na detinjstvo je sedenje u krilu njegovog tate u pickup-u. Odrastati u porodici iz sveta motosporta u Anaheim Hills, Kalifornija, dva sata udaljenom od pustinje, sve je bilo podređeno off road vožnji.

Već u petoj godini, Currie se takmičio na motoru, a do 16. godine već je seo za volan svog prvog trkačkog truck-a. Njegova off road biografija bilaj e popunjena pobedama na motorima, truckovima i bagiju na pesku.

Casey je osvojio zlato na tri trke na „Baja 1000“ , osvojio je dve „Torc Short Course” svetske titule, kao i “Torc Short Course” i “Score Baja” šampionate.

U januaru je konačno je uspeo da savlada i Dakar – najteži reli na svetu sa „Monster Energy Can-Am“ timom, završivši trku kao 4. u kategoriji „Side by Side“.

„Divlji, glasan i direktan“ je parola kojom Currie opisuje sebe. Uvek naglašsava svoje mišljenje i snažna uverenja u vezi onoga što radi. Ako ga tražite, upitite se ka pustinji, gde ćete ga naći kako se priprema za najveće takmičenje godine: Dakar. Ali kada dođe vreme za odmor, ne postoje trenuci koje više ceni od onih koje provodi sa suprugom Ali i sinovima, Ryanom i Evanom.

Ne bojeći se da jaše dva bika na rodeu izdržavši 8 sekundi, sve u ime takmičenja, Casey ne poznaje reč granica. Poraz je ono što ga najviše plaši.

Kao i mnogi trkački takmičari, i Casey Currie ima svoj specifičan rečnik. „Zabava“ znači „avantura, izazov i žestoka vožnja“. „Opasnost“ znači „sudar i poraz“. I „prašina“ znači poraz, kao ona, „ako gutaš prašinu, znači da je neko ispred tebe“.

Vožnja je u tvojoj DNK. Šta si nasledio od svoje porodice?

Moji otac i deda su bili ogromni fanovi motosporta i vozili su off-road. Ja sam motor počeo da vozim sa 3 godine. Vozeći po prašnjavim stazama naučio sam puno o podešavanju i tehnici vožnje. Vozeći motor naučite koliko je položaj tela važan zbog veće brzine. Vozeći truck, naučite mehaniku i kako terati mašinu do krajnjih granica.

Dakar važi za „ultimativni izazov“. Kakvo je bilo tvoje prvo iskustvo na Dakaru?

Napravio sam grešku krenuvši na ovo takmičenje sa suvozačem kojeg ne poznajem, što je dovelo do dosta nesporazuma u kokpitu. Bilo je frustrirajuće. Trebalo je mnogo ozbiljnije sve da shvatim. Bilo je i dosta izazova sa mehanikom, ali sve je to bila dobra lekcija.

Kaže se da se sa Dakara niko ne vraća isti?

Istina. Naučio sam dosta toga o sebi. Naučio sam da budem strpljiv. Bio sam potpuno izgubljen vozeći u kontra smeru na samoj trci. Bilo je zastrašujuće! Otkrio sam i dodatnu strast u ovome čime se bavim. U suprotnom, ne možete se probuditi u zoru svakog jutra i voziti novih 10 ekstremno zahtevnim fizičkim i psihičkim uslovima. U Americi ne postoji ništa što bi se moglo uporediti sa Dakarom. To je kao da vozite „Baja 1000“ dva dana bez prestanka.

Gde je tvoja granica?

Ja nemam granice. Više vidim ograničenja u samim vozilima i lošoj komunikaciji sa suvozačima.

Koji je tvoj najveći strah?

Poraz. To je ono što mrzim. Ne želim da bilo ko propadne. Nisam samo ja u pitanju, ovo je timski sport gde ljudi ulažu mnogo i ne želim da trošim ničije vreme ni novac.

Kada si poslednji put plakao?

Prošlog januara na ciljnoj ravnini, zbog svih napora i žrtvovanja. Završiti Dakar znači zaista voleti ono što radite. Strast za trkom dolazi od samog čoveka. U suprotnom, ne možete voziti dan za danom. Shvatio sam koliko istinski volim ovo što radim, i tu strast nosim i sa sobom kući. Iz tog razloga imam ogromnu podršku moje supruge i porodice.

Iskustvo ili supermoć? Koji je najbolji recept za pobedu na Dakaru?

Kada bih morao da biram supermoć, izabrao bih da budem nevidljiv, tako da ne bih mogao da se povredim.

Ali s obzirom da stojim čvrsto na zemlji, ipak biram naporno treniranje sa navigacijom i kako bih se bolje upoznao sa mehanikom na našem Can-Am-u tako da na Dakar stignemo spremni. Teren u Saudijskoj Arabiji je nov za sve nas, ali naćićemo se među mnogo peska i dina. To zahteva poštovanje, ali mi je i već poznato, tako da sam vrlo i samouveren i uzbuđen.

Dakar CaseyCurrie 02

Izvor: Monster Energy/Maria Guidotti

Sports magazin 

Štampa